Bez­broj­ni tu­ri­stič­ki sa­dr­ža­ji jed­ne od ljep­ših i naj­po­sje­će­ni­jih pla­ni­na u Sr­bi­ji, ko­ju od­li­ku­je ide­al­na kli­ma po­god­na i za ljet­nji i zim­ski tu­ri­zam (to­pla lje­ta i zi­me sa sni­je­gom od ok­to­bra do ma­ja) kao i zdrav­stve­ni tu­ri­zam, ali i još mno­go to­ga sta­ne u jed­nu je­di­nu ri­ječ – Zla­ti­bor. Ta pla­nin­ska lje­po­ti­ca, ko­ju kra­se ši­ro­ki pro­plan­ci, pro­ša­ra­na mno­štvom bo­ro­va, po ko­ji­ma je pla­ni­na i do­bi­la ime, vi­še je od pla­ni­ne. Zad­nji zlat­ni bor je pao, ali za­hva­lju­ju­ći pro­fe­so­ru To­ši­ću, ko­ji je je­dan od na­ših po­zna­tih ge­ne­ti­ča­ra u šu­mar­stvu, on ga je na­ka­le­mio, pa ih sa­da ima tri­de­se­tak. Ne­ka­da skro­man broj smje­štaj­nih ka­pa­ci­te­ta, da­nas je do­sti­gao za­vid­nu broj­ku od de­se­tak ho­te­la, apart­ma­na i zna­tan broj pri­vat­nog smje­šta­ja ko­ji do­pri­no­se sve­u­kup­nom ugo­đa­ju. Zla­ti­bor­ska avan­tu­ra je ne sa­mo pre­po­ruč­lji­va već i po­želj­na s ob­zi­rom da nu­di ne­za­bo­rav­ne lo­ka­li­te­te bo­ga­te kul­tur­no-isto­rij­skim na­sle­đem, me­đu ko­ji­ma vrh Gla­vu­dža, Zla­ti­bor­ska je­ze­ra, Si­ro­goj­no, fa­sci­nant­na Sto­pi­ća pe­ći­na, Či­go­ta, Mo­kra Go­ra, Šar­gan­ska osmi­ca, Me­ćav­nik, vo­do­pad u se­lu Go­sti­lje, Mač­kat, Tor­nik...
Gru­pu no­vi­na­ra iz Cr­ne Go­re, po­ja­ča­nu sa pred­stav­ni­ci­ma tu­ri­stič­kih agen­ci­ja, oku­pi­la je Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja Pod­go­ri­ce i pri­u­šti­la im tro­dnev­nu stu­dij­sku po­sje­tu Zla­ti­bo­ru. Ne­ki su se tek ta­da pr­vi put su­sre­li sa lje­po­ta­ma ove pla­ni­ne, dok su ne­ki sa­mo oži­vje­li sje­ća­nja. Is­pred Tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je Zla­ti­bor do­če­ka­la nas je Ma­ja, ko­ja je bi­la vo­dič gru­pe. Već pr­vog da­na gru­pa je ob­i­šla sve ho­te­le i apart­ma­ne na Zla­ti­bo­ru. Jo­van Pa­vlo­vić, struč­ni sa­rad­nik u TO Zla­ti­bor, ka­že da su na pla­ni­ni raz­vi­je­ni svi vi­do­vi tu­ri­zma. On je is­ta­kao da ras­po­la­žu sa pre­ko 20.000 le­ža­ja, da ih go­di­šnje po­sje­ti oko 300.000 go­sti­ju i da ima­ju pre­ko 1.200.000 no­će­nja. Zla­ti­bor po­sje­ću­ju, iz­me­đu osta­lih, tu­ri­sti iz Cr­ne Go­re, Ru­mu­ni­je, Slo­ve­ni­je, Bu­gar­ske, Austri­je, Fran­cu­ske...
– Ov­dje se to­kom go­di­ne ne za­tva­ra ni­je­dan obje­kat. Ru­ža vje­tro­va či­ni da je va­zduh čist i pro­zra­čan. Ima­mo in­sti­tut „Či­go­ta”, po­znat po li­je­če­nju bo­le­sti šti­ta­ste žli­je­zde, kar­di­o­va­sku­lar­nih bo­le­sti, bo­le­sti di­saj­nih or­ga­na.
Uko­li­ko tu­ri­sti ni­je­su za­in­te­re­so­va­ni za bo­ra­vak u ho­te­li­ma, već vi­še vo­le ru­ral­ni smje­štaj, on­da je ide­al­no mje­sto kamp „Zla­ti­bor” u bli­zi­ni ho­te­la „Ze­len­kad”, 500 me­ta­ra od cen­tra Zla­ti­bo­ra. Kamp se na­la­zi na 240 ki­lo­me­ta­ra od Pod­go­ri­ce, a sa­sto­ji se od 60 kamp je­di­ni­ca i vi­še lo­ka­ci­ja za ša­to­re, u pre­li­je­poj bo­ro­voj šu­mi po­vr­ši­ne dva hek­ta­ra. Kamp je ka­te­go­ri­san sa tri zvje­zdi­ce.
– Po­sje­du­je­mo i za­jed­nič­ku pro­sto­ri­ju za bo­ra­vak go­sti­ju, pri­god­an sa­dr­žaj za dje­cu na otvo­re­nom, re­cep­ci­ju, ku­hi­nju, pro­stor za pra­nje ve­ša, unu­tra­šnje i spo­lja­šnje tuš ka­bi­ne, ljet­nji­ko­vac, a ima­mo i do­stu­pan te­le­fon­ski pri­klju­čak i be­žič­ni in­ter­net. Sva­ka par­ce­la ima pri­ključ­ke za vo­du i stru­ju a obez­bi­je­đen je i do­vo­ljan broj par­king mje­sta. U ljet­nji­kov­cu je do­stu­pan ro­štilj, a go­sti­ma je na ras­po­la­ga­nju i 20 le­ža­ja u de­set so­ba. Ovo je de­sti­na­ci­ja ide­al­na za pla­ni­na­re i bi­ci­kli­ste. U bli­zi­ni je i Rib­nič­ko je­ze­ro, po­god­no za pe­ca­nje, bo­ga­to so­mom i ša­ra­nom. Kamp-mje­sto se pla­ća se­dam eura i plus tri eura po oso­bi, a so­be su 800 di­na­ra po oso­bi plus tak­se – ka­žu za­po­sle­ni u kam­pu.
Dra­gan Me­lo­vić se ba­vi se­o­skim tu­ri­zmom. Nje­go­vo do­ma­ćin­stvo ima smje­štaj sa 13 le­ža­je­va i, s ob­zi­rom na ve­li­ku po­sje­će­nost go­sti­ju, pla­ni­ra da ši­ri ka­pa­ci­te­te. Is­pred objek­ta u ko­jem su smje­šte­ni le­ža­je­vi, Me­lo­vi­ći ima­ju i ba­zen. Se­zo­na kre­će od 1. ma­ja, a go­sti im sti­žu iz Sr­bi­je i iz ino­stran­stva.
– Pri­je de­set go­di­na bi­lo nas je do­sta ko­ji smo se ba­vi­li se­o­skim tu­ri­zmom, ali su od­u­sta­li. Za me­ne bi bi­lo do­bro da ih ima što vi­še, jer ne znam ni sam ko­li­ko smo go­sti­ju lje­tos od­bi­li, a to ni­je do­bro. Na­ša naj­bo­lja re­kla­ma je pre­po­ru­ka go­sti­ju. Pun pan­si­on kod nas je 22 eura, po­lu­pan­si­on 18 eura, a pre­no­ći­šte sa do­ruč­kom ili ve­če­rom 14 eura. Ovim po­slom se ba­ve če­ti­ri ge­ne­ra­ci­je. Moji otac i maj­ka, su­pru­ga i ja, sin i kćer­ka, sna­ha i unu­čad, svi smo uklju­če­ni u po­sao – re­kao je Me­lo­vić.
Draganova maj­ka uglav­nom je za­du­že­na za ple­te­nje ču­ve­nih vu­ne­nih ča­ra­pa, ko­je su pro­da­va­li po če­ti­ri eura.
– Po­ma­lo is­ple­tem, po­ma­lo i pro­dam i eto ta­ko. Imam svo­je ov­ce i vu­nu, pa mo­gu da za­ra­dim dže­pa­rac od ple­te­nja ra­znih odjev­nih pred­me­ta. Imam ma­lo i po­ljo­pri­vred­ne pen­zi­je, da imam za lje­ko­ve. Ta­ko vam je to, mo­ja dje­co. Ba­ba ne mo­že vi­še ni­šta dru­go da ra­di pa se la­ti­la igle i ple­ti­va. Ne­ka­da sam mo­gla za dan ča­ra­pe da is­ple­tem, a sa­da ne mo­gu ne­go sva­ki dan po­ma­lo. Još uvi­jek vi­dim da štri­kam pa mi ne tre­ba­ju na­o­ča­re. Ple­tem i pu­lo­ve­re, ali sam ih pro­da­la. Ni­je­dan vi­še ne­mam. Sa­da ima ovih mla­đih, pa ako ho­će ne­ka štri­ka­ju i pro­da­ju. Ka­ko god ho­će, ba­ba vi­še ne mo­že – re­kla je ova vre­me­šna sta­ri­ca ko­ja već ula­zi u de­ve­tu de­ce­ni­ju ži­vo­ta.
A.DA­BA­NO­VIĆ


Pr­šu­ta

Na Zla­ti­bo­ru ima vi­še de­gu­sta­tiv­nih cen­ta­ra pr­šu­te. Na­ša eki­pa po­sje­ti­la je dva. Mi­loš Za­rić upo­znao nas je sa pro­ce­som ra­da u pro­iz­vod­nji ovog spe­ci­fič­nog pre­hram­be­nog ar­ti­kla. Ob­ja­snio je raz­li­ku iz­me­đu pr­šu­te i pr­šu­ta.
– Raz­li­ka je kod ne­kih u na­zi­vu, a kod ne­kih u ob­li­ku pro­iz­vo­da. To su ko­ma­di od bu­ta da li go­ve­đeg da li svinj­skog, a pr­šut je vje­ro­vat­no dal­ma­tin­ski na­ziv ili cr­no­gor­ski, a od­no­si se na ci­je­li svinj­ski but. Mo­ja pro­iz­vod­nja ne su­ši cio pr­šut već ko­ma­de. Su­še­nje se ra­di na tra­di­ci­o­na­lan na­čin. Su­ša­re su sta­rog ti­pa, na bu­ko­va dr­va, pa­nje­ve i pi­lje­vi­nu, a tem­pe­ra­tu­ra je mak­si­mal­no 25 ste­pe­ni. Pro­ces su­še­nja je oko mje­sec da­na na tom hlad­nom di­mu, a ka­da je to­pli­je vri­je­me tra­je tri, če­ti­ri ne­dje­lje. Mi se tru­di­mo da odr­ži­mo kva­li­tet pro­iz­vo­da i pro­iz­vo­di­mo ko­li­ko mo­že­mo da pro­da­mo. Ako vi­še pro­iz­vo­di­mo kva­li­tet će bi­ti sla­bi­ji. Tru­di­mo se da pro­iz­ve­de­mo što ma­nje, a što kva­li­tet­ni­je – re­kao je Mi­loš Za­rić iz se­la Ka­čer.


Mu­zej na otvo­re­nom

Po­sje­ti­o­ci­ma Zla­ti­bo­ra pru­ža se pri­li­ka i da po­sje­ti mu­ze­j na otvo­re­nom - „Sta­ro se­lo”, je­di­ni te vr­ste u Sr­bi­ji. Ri­ječ je o mu­ze­ju na­rod­nog gra­di­telj­stva ko­ji ču­va kul­tu­ru sta­no­va­nja di­nar­ske kul­tur­ne re­gi­je iz 19. vi­je­ka. Ta­mo se mo­že vi­dje­ti ka­ko su ne­ka­da lju­di ži­vje­li u brv­na­ra­ma i šta im je sve bi­lo neo­p­hod­no za ži­vot. U ovom mu­ze­ju do­če­ka­će vas lju­ba­zna Sve­tla­na Ćal­do­vić, vi­ši ku­stos mu­ze­ja, ko­ja je sprem­na da od­go­vo­ri na sva va­ša pi­ta­nja.
– U stal­noj po­stav­ci su dva se­o­ska do­ma­ćin­stva iz 19. vi­je­ka, pot­pu­no auten­tič­na i ka­da su u pi­ta­nju objek­ti ko­ji či­ne zla­ti­bor­sku okuć­ni­cu i nji­hov ras­po­red u njoj. Či­ne ga glav­na po­ro­dič­na ku­ća u ko­joj se od­vi­jao ži­vot ta­da­šnje po­ro­dič­ne za­dru­ge, ko­je su bro­ja­le i do 30 čla­no­va. Osim to­ga tu su va­ja­ti ko­ji su po­di­za­ni za si­no­ve ko­ji sta­sa­va­ju za že­nid­bu ka­ko bi mla­den­ci spa­va­li odvo­je­no od osta­lih čla­no­va po­ro­di­ce. Tu je i mlje­ka­ra ko­ja je oba­ve­zan dio, za­tim pe­ka­ra, am­bar za ži­to, ali i pra­te­ći objek­ti za sto­ku – re­kla je Ćal­do­vić.